Postoje dve osnovne vrste električnih gitara koje naravno možete naći u Mix muzičkim prodavnicama – Solidbody odnosno gitare od punog drveta bez unutrašnje šupljine i Hollow Body modeli koji imaju otvore I šuplje telo. Naravno, veću popularnost imaju jednostavne Solidbody gitare tj električne gitare od punog drveta ali zbog specifičnog rezonovanja kao I samog nastanka postoje I Hollow body gitare sa šupljim telom I prorezima. Između te dve osnovne podele postoje I mnoge podkategorije koje su rezultat evolucije I eksperimentisanja graditelja gitara. Iskustvo koje nam daju Mix muzičke prodavnice nam govori da su najpoznatije električne gitare od punog drveta sledeći modeli:

STRAT

Stratokaster (Stratocaster) oblik je svakako najprepoznatljiviji, ali takođe I najkopiraniji dizajn električnih gitara. Nastao je 1954 godine i od tada je izradjen u nekoliko verzija, međutim, osnovni model sa tri singla magneta je i dan danas aktuelan. Dizajn je revolucionaran zbog – jednostavnosti proizvodnje. Pošto se koristila samo jedna vrsta drveta za telo, kao i za vrat, troškovi proizvodnje su bili mnogo manji od konkurenata LP i SG modela. Nije tajna da je dizajn inspirisan američkim automobilima koji i dan danas imaju kultni status u svetu dizajna. U originalnoj formi, strat je ponuđen na tržištu u sanburst boji sa telom od jasena , vratom od javora sa 21 pragom i belom maskom. Šezdesetih godina, kupci su imali mogućnost uz 5$ izabrati boju koju hoće. Buddy Holly nije samo svojim melodičnim rock’n’roll pesmama I specifi;nim kantri pevanjem impresirao tinejdžere pedesetih, nego i svojom Fender Stratokaster gitarom, poznatom kao strat. Ona nije bila prva električna gitara, ali je bila nova i izgledala je sasvim drugačije od pređašnjih „elektro akustičnih“ modela koji su se koristili u džez orkestria. Sledećih decenija gitaristi i bendovi kao što su Džef Bek, Džimi Hendriks, Iron Maiden pa čak i Ingwie Malmsteen, Blink 182 dokazali da je ovaj model pogodan za širok spektar stilova sviranja.

TELE

Telekaster gitare imaju kristalno čist ton i jednostavan dizajn. Singl magneti omogućavaju takav zvuk. Naravno, evolucija ovog oblika je doprinela da danas postoje telekasteri i  sa hambakerima.

SINGLE CUT

Baš kao i fenderov Stratokaster, Gibson Les električna solidbody gitara iz pedesetih godina je svakako izdržao ispit vremena. Ime je dobila po čoveku koji ju je osmislio. Iako je razvijena pre Strata i ima , kako proizvođač tvrdi „ neobičan  ton“ – Les Paul gitara dolazi na veliku scenu tek kasnih šezdesetih godina kada je njen dubok i pun zvuk bio idealan za blues-rock gitariste kao što su Erik Klepton i Džimi Pejdž. Time počinje fantastičan interes za Les paul dizajn i neki primerci iz pedesetih godina imaju neprocenjivu vrednost. Kasnije, brendovi kao što su Ibanez, ESP su poboljšali ovaj „retro“ model koji su doprineli da i novije „metalizirane“ generacije zavole ovakvu fantastičnu električnu gitaru. Kad smo već kod modernih oblika, zbog manje potražnje za retro modelima osamdesetih, brendovi kao što su Hamer, Jackson, Ibanez, Charvel i drugi doprineli su davanju „sveže krvi“ tradicionalnim modelima sa tanjim vratovima, trupom pa čak i inovativnim patentima. Neki brendovi poput Stainberga nemaju čak ni glavu gitare, već su čivije smeštene u bridžu.

DOUBLE CUT

Lakša i minimalističnija Gibsonasta gitara .

MODERAN STRAT

Kraj sedamdesetih i ostamdesete su sinonim za nove brendove u svetu gitara koji su doprineli evoluciji klasičnih modela. Rođeni su novi oblici, među kojima je i moderan strat.

HOLLOW I SEMI HOLLOW

Džez scena gotovo da se ne može zammisliti bez Hollow body gitara. Oni su kao što smo pomenuli. Glavna karakteristika ovih modela je u tome što imaju šuplje telo koje daje specifično rezonovanje. Samim tim magneti „hvataju“  čist mek ton koji je idealan za. Gibson, Epiphone, Ibanez i DiAngelico proizvođači su lideri u ovom segmentu ali čak i Fender ima svoje modele koji su do duše manje popularniji od gitara punog drveta. Za one koji vole šuplje gitare ali takođe ne mogu bez distorzije, semi hollow je idealan izbor. Tanje šuplje telo omogućava da se prvobitno džez gitare koriste i u blues ili tvrđim žanrovima roka. Iako je BB King doneo ovaj oblik električnih gitara na veliku scenu, danas su ove gitare takođe i u rukama mnogih alternativnih bendova pa čak i onih malo tvrđih. Dave Gohl iz Foo Fightersa je odličan primer.

Violina je prelepi gudački instrument koji se ističe svojom ulogom u klasičnoj muzici, ali i u raznim drugim muzičkim žanrovima. Razvila se u Evropi tokom 16. veka, s korenima u starijim instrumentima poput viold i lire. Njena konstrukcija, koja obično uključuje gornju ploču od smreke i bočne delove od javora, doprinosi bogatom i emotivnom zvuku koji proizvodi. Violina ima četiri žice, standardno podešene u tonovima G, D, A i E, što joj omogućava širok opseg tonova i izražajnosti.
Sviranje violine zahteva posebnu tehniku. Najčešće se koristi gudalo, ali postoji i tehnika pizzicato, gde se žice sviraju prstima. Učenje sviranja može biti izazovno, ali uz posvećenost i dobar učitelj, mnogo toga se može postići. Mnogi poznati kompozitori i virtuozni muzičari, kao što su Vivaldi i Paganini, ostavili su neizbrisiv trag u svetu violine, a njihova dela i dalje inspiriraju nove generacije muzičara.
Violina se ne koristi samo u klasičnoj muzici; njen glas može se čuti i u folkloru, jazzu i rocku, što pokazuje njenu svestranost. U orkestrima, violina često preuzima glavne melodijske linije, dok u komornim ansamblima može funkcionisati i kao podrška ili harmonijski element. Održavanje violine je takođe ključno za očuvanje njenog zvuka; redovno čišćenje, promena žica i povremena podešavanja od strane stručnjaka pomažu u očuvanju njenog kvaliteta.
Sve u svemu, viola nije samo instrument; ona je most između umetnika i publike, omogućavajući izražavanje dubokih emocija i umetničkih vizija. Bez obzira na žanr, zvuk violine ima moć da dotakne srce i dušu, čineći je jednim od najomiljenijih instrumenata u svetu muzike.

Violončelo je gudački instrument koji se smatra jednim od najlepših i najizrazitijih u porodici gudačkih instrumenata. Razvilo se u Evropi u 16. veku, a njegovo telo je veće od violine, što mu omogućava dublji i bogatiji zvuk. Standardno podešavanje violončela je C, G, D i A, pri čemu je najniža žica C, što doprinosi njegovoj jedinstvenoj zvučnoj paleti.
Sviranje violončela zahteva posebnu tehniku i poznavanje muzičkih izraza. Uglavnom se koristi gudalo, ali kao i kod violine, postoji i tehnika pizzicato. Muzičari koji sviraju violončelo često se suočavaju s izazovima vezanim za postizanje pravilne intonacije i izražajnosti, a mnogi poznati kompozitori su pisali značajna dela za ovaj instrument. Virtuozi poput Pabla Casalsa i Yo-Yo Ma doprineli su popularnosti violončela kroz svoje izvanredne izvedbe i snimke.
Violončelo zauzima važnu ulogu u klasičnim orkestrima, komornim ansamblima i solo koncertima. U orkestru često igra podržavajuću ulogu, ali i preuzima glavne melodijske linije. U komornim sastavima, violončelo se savršeno uklapa s drugim instrumentima, pružajući bogatstvo harmonije. Osim u klasičnoj muzici, violončelo se takođe koristi u jazzu, rocku i drugim modernim žanrovima, čime se dodatno širi njegov muzički izraz.
Održavanje violončela je ključno za očuvanje kvaliteta zvuka. To uključuje redovno čišćenje, promenu žica i povremena podešavanja od strane stručnjaka. Kvalitetno violončelo, poput onih koja su pravili Stradivari i Guarneri, može imati izuzetnu vrednost, ne samo muzičku već i kao umetnički predmet. U suštini, violončelo je instrument koji spaja tradiciju i modernost, omogućavajući muzičarima da izraze širok spektar emocija i umetničkih vizija.

Kontrabas je najveći instrument u porodici gudačkih instrumenata i igra ključnu ulogu u muzici, posebno u orkestrima i jazz ansamblima. Njegova veličina doprinosi bogatom, dubokom zvuku koji može pokriti širok opseg tonova. Standardno podešavanje kontrabasa je E, A, D i G, što mu omogućava da pruži osnovu harmonije i ritma. Kontrabasi su često napravljeni od drveta, a konstrukcija može varirati, što utiče na kvalitet zvuka. Različite tehnike sviranja, uključujući upotrebu gudala i pizzicato, omogućavaju muzičarima da istražuju različite stilove i izraze.
U klasičnoj muzici, kontrabas obezbeđuje osnovu za orkestralne kompozicije, dok u jazzu često preuzima ulogu soliste ili pruža ritmičku podršku. Njegova svestranost omogućava mu da se koristi u raznim muzičkim žanrovima, od klasične do folklorne muzike. Održavanje kontrabasa je od suštinskog značaja, uključujući redovno čišćenje i promenu žica, kako bi se očuvala kvaliteta zvuka. Kontrabas ne samo da dodaje dubinu muzici, već i donosi jedinstvenu estetsku vrednost, čineći ga ključnim elementom u raznim muzičkim tradicijama.